Zlatka Rodin, diplomirana ekonomistica, dugogodišnja šibenska turistička vodičica i stručna suradnica za interpretaciju i promociju u Memorijalnom centru “Faust Vrančić” u Prvić Luci, napisala je i objavila na svom Facebook profilu prekrasan tekst o brodu Tijat, kojeg prenosi portal Otvoreno more:
“Legenda. Zvijezda flote. S fanatičnim obožavateljima i zagriženim mrziteljima. Za dobrim vaporom dobra se pina diže. Bez obzira na podjele, stavove i mišljenja svima nam je obilježija živote. Mnoge od nas je, dok se još zva Ohrid, po prvi put doveja na otok, dojenčad ušuškanu umirujućim, ritmičnim zvukom njegove makine. Posli smo s njime i svoju dicu poveli na prva putovanja. Zvuk makine osta nam je utisnut negdi duboko, ka utješna preduća uspavanka – nekome su na grani brujali mali sićani slavuji, a nama jedna naizgled bezdušna mehanička konstrukcija iz utrobe parobroda.
I dandanas me u vožnji zna nakratko ubaciti u stanje između sna i jave. (Oće li ikad više, pitan se sentimentalno i pomalo cmizdravo). Makina je to čiji se zvuk ne samo čuje, nego i oćuti, ne triba ti gledat na sat oćeš li zakasnit u grad, već kad je Tijat negdi ispod Kurbe Mare kroz noge ti se penje njegova vibracija i znaš da je vrime za uzet boršu i krenit.
Ej, vapore
O posljednjim putovanjima najradije ne bi, ali nema čija baba i i dida, otac i mati nisu bili ispraćeni dugim, otegnutim jaukom njegove sirene dok su ih, ovaj put bez skale, spuštali nogama naprid u drvenim kapsama. Nema tog trubača ni te Tišine koji bi to dostojanstvenije izveli, svojom dubinom takli neke naše dubine i osvijestili nam da je to zbogom zaista konačno. Ovaj današnji pozdrav zvuča je nekako veselo, ka da kaže “vozićemo se opet!” (i vozija je još, dvi-tri ture nakon ove službene oproštajne u 10.15, ali iz mene, eto izbija urođeni optimizam).
Današnja playlista definitivno bi tribala biti Ej, vapore od Gibonnija za sve one koji nisu trenutno na moru i bilo koja verzija Vapor parti i cimu molaje za sve nas koji jesmo. Ono šta mu na rastanku želin je skidanje one kletve iz pisme o pucanju propele, dabogda mu ostala i ona i svi njegovi dijelovi zajedno na okupu još dugo, dugo, samo neka ga bolje održavaju od ovog šta smo bili primorani gledati zadnjih miseci.
Nismo se uvik slagali, zna mi je grozno ići na živce sa svojim tvrdim drvenim klupama čija su se rebra svaki dan trljala o moja, sa svojom ruzinon koja mi je uništila popriličan broj lipih vešta i kotula kafenin flekama na guzici, sa svojim zagušljivim salonom “za babe” u kojeg san ulazila samo po fortuni bure a posli bi požalila, sa svojim kašnjenjima liti i nepristajanjima u Luku “i kad se može” priko ostatka godine. U međuvrimenu san zavolila Laru koja me osvojila udobnošću, šta nama koji svakodnevno putujemo puno znači, a imala je i “nižu” skalu, pa je sve bilo lakše – i s kolicima za bebe i s onima za spizu.
Tijat, takav kakav je, prostran i za današnje pojmove neudoban, upravo i je idealan izletnički brod i takvu mu budućnost i sudbinu želim. Iako je brod najčešće žena, oćeš li na engleskom di je uvik “she” a ne “it”, oćeš li kod nas di su se najčešće ženska imena nadivala brodovima, Tijata je otpočetka krstilo ka muško i to mu savršeno pristaje. Da je, onakav visok, bil, skladan, elegantan, kojim slučajem ljudsko biće bija bi markantni gospodin u bilon veštitu (evo me bacilo i na nostalgiju za Dalmacijom kakva je nekada bila).
‘Sveti Ante, ča si u konalu..‘
Ostaće mi dvi najlipše slike s Tijata: u najvećoj gužvi sezone kad natovarena spizon ne nalazin slobodnog mista na klupama, uvalin se u konope na krmi i gledan onu tirkiznu pinu šta je stvara pri šijavanju. Dok bandira pleše na vitru vratnice Kanala se postepeno sužavaju i zatvaraju panoramu Grada ka da je kraj čina u kazalištu.
Počinje drugi čin plovidbe – lipote samog kanala pa ti dođe da prema skrivenoj crkvici povr Hitlerovih očiju vikneš onu šta si naučija od starih: “Sveti Ante ča si u Konalu pomozi mi moju ćer Maru!” Druga najlipša slika je obrnuta od prve: opet smo u Kanalu, ali sad sidin gori, tende možda ima, a možda i ne, litnja je večer, oko sedan uri, i u taj “zlatni sat” vratnice se šire i otvaraju i ukaže se “gorući” Grad. S obzirom da već imam soundtrack cile plovidbe svira Evo san ti doša od Klape Šibenik.
I pisma za kraj, jedna od Meri Cetinić koja počinje ovako: Putuje morem dugi, bijeli brod, njišu ga morski vali, nad njim je nebo, beskrajni svod, za njim su dragi žali… Ono šta mu želim je dobar vlasnik koji će omogućiti uvjete za konačno proglašenje Tijata kulturnim dobrom – jer takva dobra triba neko, jelte, i financirati. I nek nam plovi tu, blizu, di ga najviše vole. A nama želin dostojnu zamjenu, a ne neku karampanu ili još gore moderno plovilo koje se boji i najmanjeg nagovještaja juga i ne sliči na brod nego na peglu, klompu i slične neploveće predmete. Da nam dođe neki brod kojeg ćemo, s vrimenon, moći zavoliti”, piše Zlatka Rodin.
