Ive Turčinov: Na ribama san svoj na svome!

Neće kruška pod jabuku, uvijek govore stari ljudi i ima nešto u tome. Pradid, did, otac i sin – sve ih vodi ista ljubav – ribarenje. Posao je to nimalo lak, iziskuje fizičku snagu, upornost i nadasve volje da se iz dana u dan ide na more i bori s njegovom ćudi. Unatoč svemu tome osmijeh na licu mladog Ive Turčinova ne silazi s lica niti jedne sekunde našeg razgovora. Dvadesetpetogodišnji Murterin dokaz je to da se, u vremenu kada mladi ljudi napuštaju Hrvatsku radi bolje budućnosti, ne boji nastaviti tradiciju svojih didova i baviti se poslom od kojeg su mnogi davno digli ruke. Odmah nakon završene srednje Pomorske škole u Šibeniku, Ive je čvrstu odlučio krenuti stopama svojih starih. Već sedam godina bavi se ribarstvom i profesionalno zarađuje za sebe i svoju obitelj. Ne boji se ni bure, ni juga, niti razmišlja o problemima koje muče mlađariju njegovih godina. Kafiće i moguće poroke zamijenio je ribarskim mrežama, a ljenčarenje mu nije ni na kraj pameti. Diže se u cik zore i ranije jer, kaže: „Dan je kratak, treba štogod i raditi“. Možda bi nam svima bilo bolje kada bismo se ugledali u njega, a u njegov uspjeh ne sumnjamo jer toliko pozitivne energije ne može biti loše.

-Ribarenje je obiteljski posal i ljubav prema tome traje oduvik. I otac, i did, i pradid na taj su način prehranjivali svoje obitelji, a ja san evo četvrta generacija. Razlika između nekadašnjeg ribarenja je što je nekad bilo puno više ribe nego danas, ali se puno teže prodavala. Uz starija vremena riba se lovila na ruke, danas to sve odrađuje hidraulika i mehanizacija.

Znači otac je zanat naslijedio od svog oca kao i djed od svoga, a vi danas nastavljate njihovim stopama. Je li možda i brod koji danas posjedujete iz njihovog vremena?
Otac je nakon što se vratija iz Australije radija na jednom drugom brodu, a ovaj koji ja danas iman  kupija je 1987. godine. Ta je koća napravljena po narudžbi i on je ribarija s njin, no nije ima mogućnosti za migavicu, za obalni ribolov.

 Priča mi je otac da je u vrime kad su ribarili did i pradi taj posal radilo sedan, osan judi, a danas ga radi troje. Kako se sve radilo na ruke tribalo je više judi i tako je taj posal obavljalo njih sedan, osan. Riba koja se ulovila minjala se za stvari koje mi tu u Murteru nismo imali. Tako se brašno minjalo za ribu.

Zanimljiva je priča o imenima vaših predaka i nazivima brodova.
Da, ja san dobija ime po pradidu, a brod nosi ime dida – „Tome“. Otac je Pere i njegovo ime nosi jedan mali ribarski brod kojeg iman. Naša imena pišu povijest zajedno s našim brodovima, recimo to tako.

Mladi ste i djetinjstvo nije bilo tako davno. Sjećate li se tog vremena?
Otkad pamtin uvik kad san bija slobodan za praznike iša san s ocen na ribe. Prije toga, odnosno prije škole nije me tija voditi jer ga je bilo strah da ne upadnen u more. Kako san rastao tako je bija sigurniji i uvik san provodija vrime s njin na ribama. Otac me svemu naučija iako nije bija za to da se ja time bavim. Govorija je da je to težak posal i da to više nije ka i prije. On je navika na puno više ribe i puno više novaca, a danas je puno teža situacija u ribarstvu. No, bez obzira na to ja to volin i dok god budem moga živit od toga ja ću to raditi!

Koliko dugo se već bavite ovim poslom?
Sedan godina, odnosno odmah kako san završija školu san krenija u ribarenje. Tada je otac iša sa mnom na more nekih godinu dana kako bi bija siguran da san sve naučija, ali ipak me nije tija pustit samoga. Bija je već stariji i radija je puno, a ja malo i tu se nismo slagali. No srićom u nesrići da se otac razbolija i nije moga ić na more. Tada san ja krenija. Nakon što je preživija bolest i ozdravija ja ga nisan tija primit nazad na brod. Sad je u penziji i zadovoljan je jer vidi da san dobar u tome šta radin.

Brod „Tome“ je vaša velika ljubav. Kada je i gdje izgrađen?
Izgrađen je po narudžbi 1987. godine u Riminiju u Italiji. U to se vrime otac raspitiva kod nas za brodove i tribalo je čekati četiri, pet godin da se napravu. Tako je odlučija otić u Italiju i brod je za tri miseca bija cili gotov. Isplatija ga je, a za to vrime ga ovdje još ne bi ni dobija. Nije mora dugo čekat, nego je odmah moga počet raditi. Iako je brod bija skup, današnjih 300 iljada eura, on ga je isplatija u godinu dana jer se dosta lovilo. Danas to ne bi bilo moguće.

Brod mi je trenutno sve u životu. Na brodu ima posla svaki dan i ako nisi na ribi, uvik nešto imaš raditi. Ili mriža, ili piturivanje, ili popravljanje. Nije to samo 15 dana misečno kad loviš ribu, ima tu svaki dan posla i moran bar tri sata dnevno provesti na njemu. To me veseli, a na ribama san svoj na svome!

Profesionalni ste ribar i riba je vaš kruh. Tko otkupljuje vaš ulov?
Ja prodajen i izvozin ribu u Italiju i cila moja obitelj živi od toga. U Murteru je otkupna stanica koja dođe i odvozi ribu priko mora u Italiju. Svaka dva dana imamo predaju ribe, iskrcamo i idemo nazad na more dokle god je dobro vrime. Idemo na mista di se bolje lovi, a Talijani otkupljuju sve šta ulovimo. Uglavnom smo na nekih 30 milja ispod Kornata, na pola Jadrana i lovimo najviše kozice. One čine 70 posto ulova, a lovimo i oslića i škampe. Muzgavci, lignjuni i trlje su u manjini. Na brodu su uz mene još dva ribara, obojica starija od mene. Jednom je 55, a drugom 45 godin. Slušamo jedan drugog jer drugačije ne bi išlo, na moru mora biti sloge.

Kako izgleda vaš radni dan i koji sve alat koristite za ribolov?
Zimi se dižemo kasnije, ali mriža mora biti u moru jedno uru prije izlaska sunca. Sada je mriža u 4 sata već u moru, a zimi u 6 jer sunce izlazi u 7. Liti idemo u 2 ure na ribu i radimo do deset sati navečer. Mriža se diže tri puta, a zadnji poteg je u 10 sati navečer i onda idemo na odmor do tri ure ujutro. Bolje reći da legnemo u ponoć jer dok se sve to pribere triba vrimena. Ujutro u tri smo opet u pogonu. Vežemo se na Kornatima na jednoj rivi i tamo odmorimo tri ure.

Što se tiče mriža one su duge 40 metara, konopi su 100 metara, a isprid njih su dvi širilice koje širu mrižu. Uz to ide i 800 metara sajli. Znači, iza nas, iza broda vučemo 1000 metara. U jednome danu prosječno uvatimo dok 400 kila ribe.

Kažete da izvozite ulov. Kako to da ste odlučili ribu prodavati Talijanima?
Moga bi ja prodavati ribu za Zagreb jer i oni otkupljuju, no radim isključivo za Italiju jer je tako najpogodnije. More se radit svaki dan u tjednu i oni otkupe svu količinu ribe koju ulovimo. Ako loviš za Zagreb za peškariju, onda moraš loviti određenu ribu i ne svaki dan u tjednu nego određene dane kako ti oni kažu. Ako je ta tri dana grubo vrime moraš biti doma vezan. Ovako kad radin za Talijane novac je manji nego za Zagreb, ali su bolji uvjeti i ne moraš misliti šta ćeš loviti. Oni će otkupiti sve šta imaš. Dolaze s hladnjačom na rivu u Murter, pokupe ulov, polede u hladnjaču i voze dalje. To se odvija noću tako da je riba ujutro na peškariji u Italiji i ljudi je mogu kupiti.

Znači Talijani su opskrbljeni svježom ribom, a što ostaje nama?
Mi slabo kupujemo ribu, mislim na Murter. Nekad smo prodavali ribu, mater je to radila, ali vrlo malo je prodala. Maksimalno 5 do 10 kili ribe jer u Murteru većina ljudi ima svoje male brodove i sami love. Možda bi, da prodajemo u Šibeniku ili nekom drugom gradu, bila drugačija situacija, ali ovdje na otoku je to tako. Svi su ribari i nitko neće kupit ribu.

Mi na brodu isto ostavimo nešto ribe koju onda podilimo rođacima, prijateljima i susjedima. To je oko deset obitelji. Kad uzmete u obzir da je na Murteru petnaestak ribara to je već 100, 150 obitelji i to vam je cili otok. Uz još male ribare, ne čudi što ribu nitko ne kupuje. Ona se prodaje uglavnom liti kad dođu turisti i to uglavnom restoranima. Ostali mogu na našoj maloj peškariji kupiti ribu, ali uglavnom zaleđenu iz uvoza. Ima dana kada pošaljem ribu na peškariju za Zagreb. Krene navečer i u sedam ujutro riba je na peškariji. Tamo je ima tko kupiti, ali u mistima na obali to slabo ide.

Ribari vani sigurno imaju bolje uvjete nego kod nas. Jeste li ikad razmišljali da odete živjeti negdje u inozemstvo?
Ja ne bi iša nigdi živit, nego ovdi, za ništa! Moj život je ovdi i ja odavde ne želin. Kornati i Murter su moje sve. Tu su mi brodi, masline, kuće. Kad ideš u novi svit nemaš ništa samo svoj stan koji plaćaš i to je to dok ne stekneš nešto, a dok stekneš… Meni ništa nije teško, sve radin, bavin se maslinama, sada san u gradnji kuće da se divojka i ja maknemo od roditelja, a i planiramo vinčanje krajem godine. Ja iman tu sriću da radim šta volin i još san sam gazda. Meni ne more bolje biti.

Gotovo svaki dan ste na moru. Koliko vas često zadesi loše vrijeme?
S vrimena na vrime nas uvati nevrime, no tada je bitno da nema panike. Zavisi s koje strane puše vitar. Tada stavimo brod u krmu i onda idemo pomalo. Srećom na moru nevrime kratko traje, pola sata, sat i onda je dobro. Reagiramo ovisno o tome di smo. Ako smo blizu obale sklonimo su u luku, a ako smo daleko ostajemo na moru i čekamo da se smiri i nastavljamo raditi. Ako pak dolazi bura ili jugo dižemo mriže i idemo doma jer jugo neće stati.

Ima li u Murteru još koji mladi ribar, entuzijast koji voli svoj posao?
Ima još jedan momak, moj vršnjak, koji ide s ocem na more. Ljudi koji su naučili ribariti neće tako lako napustiti brod, osim ako ih ne spriječi bolest. Kako mu je otac još u snazi ne želi mu još prepustiti posao. Imamo isti brod, ali nismo si konkurencija jer ribara je, nažalost, sve manje. Dobro je dok nas još ima za uskočiti za pomoć na moru ili bilo što drugo. U Murteru je nekad bilo trideset brodova, a sad ih ima deset. Pitan se šta će biti za pet godin, možda samo ja i on i nitko više. Svi ti judi koji imaju brodove imaju 60 godina, a njihovi nasljednici ili neće u ribare ili ih nemaju pa neće imati tko preuzeti posal. A neki brodovi se i prodaju.

Brod je kao i čovjek i s vremena na vrijeme treba popravak. Gdje to rješavate?
Većinom otac i ja popravljamo sami jer je on mehaničar i sve zna oko broda. Ako se radi o mrižama onda u Jerezima ima servis i čovik to sve obavi. Piturajemo također sami jednom godišnje. Kako je brod uvik u poslu ne stigne obrasti pa nam je lakše.

S kakvim se problemima kao ribar najčešće susrećete?
Najveći problem je cijena goriva i ucjenjivanje Talijana kod otkupa. Njima je određeno da rade četiri dana u tjednu, od ponedjeljka do četvrtka, a mi moramo cili tjedan raditi te petak, i subotu, i nedilju. Naša riba dođe k njima u ponedjeljak, utorak pa ne mogu svoju toliko prodavati koliko i našu jer je naša riba bolja. Zbog toga nam žele zabraniti da radimo ta tri dana. Kako nismo veliki možemo raditi. Znači ako je njima tri dana bura neće raditi, a nama ako je četiri dana bura i tri dana su lipa mi uopće nećemo raditi cili tjedan.

Cijena goriva uvik varira i nije stabilna, a što je skupje to je nama neisplativije raditi. Koliko god voliš taj posal ne moreš nešto voliti ako ne ide naprid. Ako nemaš zaradu ne moreš hraniti obitelj.

Kakva je situacija s cijenom ribe?
Cijena je različita ovisno o kvaliteti i veličini ribe, ali uglavnom je naša riba skuplja na peškariji u Italiji, nego što nam oni platu. Talijanima je gorivo subvencionirano i košta 3 kune, a cijena ribe im je triput skuplja nego naša i zato im je puno isplativije raditi nego nama. Njima je more toliko istrošeno da mi lovimo toliku količinu ribe koju ne bi mogli jedan dan raditi. Dani koji ne rade su im plaćeni, gorivo se subvencionira, a riba je skuplja i eto dobre zarade. Talijanska vlada poštiva ribare. Dobro, ni kod nas nije još tako loše, bitno je samo poštivati propisane uvjete i ne ići u zabranu. Bitno je praćenje trakera i očevidnika i redovno slanje. Važno je da se lovi riba određene veličine, no uglavnom je već dosegla veličinu i onda nema problema.

Za koćarice je lovostaj u devetom mjesecu i traje mjesec dana. Što tada radite?
Kad je lovostaj zabranjene su određene zone za ribariti, a ljudi koji imaju brodove mogu raditi u drugim zonama ili će potpisati misec dana mirovanja i bit će plaćeni za taj period. Potpisati to i nije baš toliko isplativo, ali čovik odmori misec dana. U ovom poslu ne možete ništa planirati pet dana unaprid jer ne znate kakvo će biti vrime. Ovako čovik bar po kući može nešto napraviti ili otići u posjet rodbini. Potpisao si i znaš da imaš odmor, a možeš i obaviti škver. Ja redovno svake godine iskoristim tu mogućnost. Oden malo u porate ili na putovanje. Važno je psihički se odmoriti jer u ribarstvu je svaki dan bitan. Ne možeš reći da ćeš pet dana ići kod prijatelja jer tih pet dana može biti lipo vrime, a tko zna kakvo će biti kad ti planiraš da ćeš se vratiti i početi raditi. U Murteru sam najuporniji šta iden na ribu pa iako izgubin tih misec dana još uvik iman najviše radnih dana.

Pronaći dobrog člana posade nije lako. Kako se snalazite s posadom za ribaricu?
Sve teže. Kad je moj otac napravija brod svi su se tukli za na ribu ić jer se puno lovilo i puno se zarađivalo. Ribar bi dobija u dva dana ono šta bi čovik u tvornici dobija za misec dana. Otac je za dva dana dobija sadašnjih tri ijade eura čistoga u džep i platija bi tri ribara i sve troškove. Računajte to je bilo 1987. ili 1988. godine. Osamdesetih godina su se brodovi masovno radili u Murteru. Izgradilo ih se četrdesetak novih tih godina. Dok su drugi većinom u Italiji kupovali starije i polovne brodove,  Murter je misto koje je napravija sve nove brodove, a izrađivali su se u Murteru, Betini i Italiji.

Nekome se svidi posa, ali se meni ne svidi jer je spor i ne shvaća posa dobro, a ne mogu ja sve sam raditi. U ovih sedam godina prominilo se dosta ljudi, a sad iman jednog stalnog čovika, a ovaj drugi je bio sa mnom par godina pa se sad opet vratija. Dosta često su to bile zamjene. Ljudi koji me znaju su mi došli pomoći dok san bija mlađi i da me štogod nauče. Neki sad imaju svoje brodove ili su odustali od ribarstva. Ne volim da mi ljudi na brodu piju i drogiraju se i to san zabranija pa ljudima ne odgovara tako raditi. Ja samo kažen da ne možeš ovaj posal ni trizan raditi, a kamoli pijan. Posal je težak, uvijek ljulja i samo treba da mi još čovik padne u more.

Šta je potrebno za biti ribar te što je najteže u tom poslu?
Nužna je samo volja i da čovik nema mučnine na moru. Nekome smeta more i ne more ići. Neki moji prijatelji su imali volje, ali jednostavno su cili dan imali mučnine i više nisu mogli ići na ribe.

Najteže je kad radiš više dana zaredom pa si neispavan. Liti je puno više kozica i ribe pa gotovo i nema vrimena za spavanje. Liti ne mogu raditi više od četiri, pet dana zaredom. Jednostavno se iscrpim i smršavim 6, 7 kili i moran doma stat. Kako je vrućina ne možeš ni isti, samo piti. Radi se po cili dan, a krećemo već na uru i po i radimo do ponoći, ure. Legneš po ure, ali to nije ništa, ne moreš se uopće odmoriti. Kako me to još više ubije, izbjegavam uopće leći. Nakon 48 sati jednostavno kloneš i moran ostati doma par dana.

Zimi se naspen i lakše je raditi. A ako me pitate za hladnoću, meni nikad nije hladno jer tamo gdje lovimo more je duboko i ne more se ohladiti. Hladnije je kad dođeš doma u plitko pa je baš zima. Ne moraš gledati na radar, odmah znaš da si blizu Murtera. Odjednom se pojavi studen. Zimi je bolje jer puno manje se radi, a puno bolje se lovi i kvalitetnija je riba. Manje po količini, ali puno više novaca i manje rada. Ne umara te sunce i ne ubija te vrućina. Radiš od 4,5 ujutro do 7 navečer, a od 7 do 5 opet spiš.

Jeste li ikad razmišljali da postanete pomorac?
Razmišlja san o tom i triba san ići na brod, ali san odusta jer me bilo strah da ako se naviknen. Onda bi uvik htija ići na brod, a to je ipak puno izbivanja od doma. To mi nekako nije odgovaralo jer se ne bi ni oženija tako da san odusta od toga. Ovako san doma, brod imam i mogu na njega kad me volja. Bolje na malome gazda, nego na velikome sluga! Mogu na masline kad poželin, obitelj toliko ne trpi. Nisan ja od velikih zahtjeva, imam obično auto i ne triba mi ono od sto ijada eura. A ni njega ne volim, radije san na bicikli i u brodu. Auto služi kad moraš u Šibenik, Zadar, u doktora ili po alat.

Imate 25 godina i tek krećete u život. Koliko radi ovog posla pati vaš privatni život?
Istina, dižen se rano, ali ništa to nije problem. Navika san i to volin. Možda je najgore ujutro prvih deset minuta dok se razbudin i dođen do rive. Isto tako nakon dulje pauze najgori mi je prvi dan jer doma naviknen na drugačiji ritam, ali nakon toga bi iša 20 dana bez da stanen. Tada san već nabrijan i uštelan. Kažen, najgore je prvi dan, još ako je grubo vrime, nema gore.

Što se tiče privatnog života ne mogu reći da pati. Cura je navikla na posal koji radin, a i nisan svaki dan na moru. U kući san svaku drugu večer. Već smo šest godina zajedno i navikla je. Na zimu ćemo se i oženiti, vrime je.

I vaša je majka prošla taj put. Jesu li uvjeti bili teži u doba kada su vaši preci ribarili?
Kad je otac ribarija, on je odlazija i na tri dana. Mater je znala da je to tako i da im je to kruh. Na sve se čovik privikne ako želi. To je život ribara, a možda i nije tako grubo kad san i ja odlučija njihovin stopama. Meni je to gušt.

Imate i braću. Jesu li i oni zainteresirani da se bave tim poslom?
Otkad znan za sebe ja san govorija da ću biti ribar. Iako je par puta bila teška situacija i otac je mislija prodati brod reka je da prvo završin školu pa da ću onda razmisliti šta ću biti. Iman ja i braću, ali nitko nije bija zainteresiran za ribu. Dvojica su u Australiji i jedan u Njemačkoj, a ovaj u Murteru je jednom iša sa mnom na ribu, ali je reka da više neće. Završija je školu i evo sad studira. Nije mu se svidilo, ne voli on more ka ja. Sva braća su probala, ali nikom se nije svidilo ka meni, a svi su imali priliku.

Otac je reka: „Brod će tebi, a njega ću školovati.“ Neće da ide sa mnom niti jedan dan. Ne voli grubo vrime i pristraši se, a ja mogu ići po kakvom vrimenu oću. Pogotovo kad su otvorenja nakon godinu dan. Prvi dan grubo vrime, ali ja moran ići vidjeti kako je to. Ipak se tada najboje lovi kad si sam na terenu. Iako, volin da je netko od kolega sa mnom po grubom vrimenu jer nikad ne znaš šta se može dogoditi. Uglavnom smo u zajednici kad lovimo, murterski brodovi.

Murter je i turističko mjesto i ljeti je dosta stranaca. Koliko često vas zovu lokalni ljudi i restorani da pitaju imate li ribe?
Zovu često, ali moraš imati poštovanje prema otkupu jer oni uzimaju i kvalitetnu i nekvalitetnu ribu pa ne bi bilo fer dati u restoran kvalitetnu ribu, a njima ono šta ostane. Ipak oni uzimaju ribu cilu godinu, a restoran samo dva miseca u sezoni i to samo dobru ribu. Uglavnom to izbjegavam.

Imate već dosta staža u svom poslu. Kako vidite ribarstvo u budućnosti?
Vrlo upitno. Ne bi bilo tako da nije ograničeno cijenom goriva jer možda bi neki ljudi ušli u novi posa. To bi bilo izvedivo kad bi gorivo bilo 3 kune fiksno idućih deset godina. Možda bi ljudi kupili novi brod. Nama je lako kada su brodovi isplaćeni, ali oni koji imaju novi brod to je nemoguće. Ako imaš hipoteku možeš lako izgubiti kuću, brod, sve. Pod ovim uvjetima neće biti ribarstva, a naša riba će se „iznajmiti“ Talijanima. Da se zabrani ZERP za nas bi isto bilo bolje. Talijani većinom rade u našem ZERP-u, u našoj polovici, jer je više ribe. Oni neće da se to zabrani jer se riba većinom tu mrijesti. Oni povataju mlađ i riba ne može naresti. Mi nemamo kvote nego samo zone. Murtersko more je pola zatvoreno, pola otvoreno. Na vanjsko se zimi more na milju od obale, a liti na tri milje. Ja ribarin u zonama C, F i B. Zona C je akvatorij Blitvenice, Jabuka, Vis, Rogoznica. F je murtersko more između Murtera i Kornata, a B su Kornati, Dugi otok i Premuda do Lošinja. Najbogatija ribom je zona C radi škampa i kozica. U B zoni gotovo nitko i ne radi, jedino par brodi kad su lignje. Isto tako bogata ribom je i zona D ispod Dubrovnika.

Koliko brodova radi u tim zonama?
Sada puno manje jer je dosta brodova išlo u scrapping i ispilalo se. U Murteru ima desetak, u Tribunju petnaestak, u Jezerima pet, šest, Rogoznica desetak, splitskih brodova isto ima desetak i šest, sedam riječkih. U Murteru dosad nitko nije iskoristio mogućnost scrappinga jer su novi brodi i šteta ih je uništavati. Ne dobije se mnogo novaca tako da se većina brodova prodala u Istru. Novi su i šteta ih je razbiti. Oni koji se uništavaju uglavnom su stari 60, 70 godina i većinom su to ribari koji su bili prvi vlasnici brodova ili oni koji više nisu mogli na ribu, a nisu imali nasljednika. Stari brodovi na tržištu ništa ne vridu, a ovako su bar dobili dvadeset puta više novaca. Čovik je u penziji i, normalno, ža mu je broda, ali moraš biti pametan, a ne raditi šta srce oće. Je da ti je ža, li moraš biti razuman. Šta će ti brod vezan, za pet godina propadne i nećeš dobiti ni kunu. Ovako čovik dobije 200 ijada eura, more napravit apartman za dicu. Od broda nema ništa ako neće ribariti.

Drugi problem drvenih brodova je što nema kalafata. Iako je Murter poznat po kalafatima, danas ih možeš nabrojiti na prste jedne ruke. Uz to to su sve ljudi preko pedeset godina tako da za deset godina više neće bit tih majstora. Ima u Murteru dva mlada kalafata od trideset godin, Nikola Skračić i Mate Klestić, ali kapacitet murterskih brodova je prevelik da oni to pokriju, a kamoli cijeli Jadran. Dobri su majstori i samo se time bave. Izučili su zanat kod ovdašnjeg meštra i sad rade sami za se. Nikoli je dida bio kalafat, otac se isto time bavija i sad je on to preuzeo. Otac mu je također koćar i sam je sebi napravija brod i ribari s njim.

Problem je što ima puno drvenih brodova, a ne mogu preko zime napraviti jedan cili brod, a di su svi drugi. Tako da će se svi prebaciti na plastiku. Moj „Tome“ je također drveni brod i još je, fala Bogu, zdrav. Razmišljan d,a kad bi bilo novaca, da ga plastificiram tako da ostane isti brod dok je još drvo zdravo. Na taj način sam ja zauvik miran što se broda tiče. Bit će i za nasljednike dobar, ako bude još ribe.

Niste baš nešto optimistični vezano za ribu u našem moru. Zbog čega?
Puno i klima utječe na zagrijavanje mora što se tiče ribe. Uzmimo na primjer kozicu. Mi je svaki dan lovimo, a svaki dan je ima sve više. Njoj paše toplo more i mrijesti se, a škampi nisu toliko izlovljeni koliko ga klima uništi jer njima paše hladnije more. Što se tiče drugih vrsta riba njih ima sve manje što zbog izlova, što zbog klime.

Je li se kad u mrežama našla i neka nepoznata vrsta ribe?
Često se to događa. Nekad sam davao jednom biologu koji radi u Nacionalnom parku da prouči i on bi mi rekao o kojoj se vrsti radi, a sad je slikan pa stavim na Facebook da mi ribari komentiramo. Jednom je tako u mrižu zalutao neki specifični ugor, neka oceanska vrsta, ali ne pamtin kako se zva. Često ulovimo kostoroge, napuhnjače pa to već smatramo „domaćim“ ribama. Te ribe dođu same ili s jajima u balastnim vodama brodova. Nije toga puno, jednom ili dva puta na godinu. Nekad smo masovno lovili bombe po zaljevima, ali sada ih više nema, a i mi manje zalazimo u zaljeve gdje je veliki kamen ili potopljeni brod. Ponekad zna zalutati koji morski pas, ali njih izbjegavan jer ih je zabranjeno loviti.

Najbolji za lov je 11. misec kada se masovno lovu trlje pa se tako jednom dogodilo da smo u tri sata ulovili dvi tone. Bilo je to 2017. godine i taj ulov stvarno pamtim jer je to bio moj osobni rekord. Četiristo kašeta u dvi ure! Bija mi je to najbolji dan na ribi otkad ribarin. Iako ni lani nije bilo loše, nije se još ponovila ta brojka.

Zanima li vas tuna i natjecanje u lovu na veliku ribu?
Nisam baš ljubitelj udičarskih alata, draže su mi mriže. Dosadno mi je jednu po jednu ribu loviti jer možeš čekati cili dan, a ne uloviš ništa. Čak ni za gušt ne volin. Ako ne lovin za deset minuta iden ća. Radije s malim brodom bacim mriže stajačice. Uglavnom tako idem kad nisam dulje vrime na ribama. Odem u Kornate na masline i tamo bacin mriže ili vrše. Inače je zabranjeno loviti, ali mi smo domicilno stanovništvo i more nam je jedini izvor hrane kad smo tamo. Nemamo ni struje ni vode i ne moremo biti par dana sa zalihama hrane pa lovimo samo da se prehranimo. Nekad sam iša i na osti na sviću. To volin, ali nitko neće ići sa mnom. Svima je to dosadno. Mlade u Murteru ne zanima ribolov, niti mali niti veliki. I brata jedva nagovorin da me vozi, zapravo gotovo nikad.

Posljednjih godina dosta govori o plastici u oceanima i njenoj štetnosti na riblji fond. Kakva je situacija u Jadranu?
Ima puno smeća po moru, boca, plastike, konopa, drva… Mi ulovimo otprilike 20-30 kila u dva dana. Većinom su to boce, najloni i drvo. Svaki da radimo iste rute i svaki dan lovimo plastiku. Trideset godina se to čisti i opet svaki dan imaš toga u mriži. Mi u poteg ulovimo 300 kili, ali bacimo pola jer su sitne kozice. Oslići, lignjuni i muzgavci su odrasli pa ne bacamo nazad. Računajte sad koliko ima brodova na moru u koliko oni ulove te plastike. I tako svaki dan. To je na pučini jer u našem moru je uz kraj puno čistije, ovaj murterski dio. Otpad dolazi iz Albanije i Italije, vidimo to po ambalaži. Kad je sezona i kad dođu turisti onda je plastike još više, još više boca od piva pluta Jadranom.

Što biste rekli mladim ljudima poput vas, krenuti u ribarstvo ili se bolje opredijeliti za nešto drugo?
U ribarstvo se više ne more kreniti ko nema svoj brod. Neisplativo je uložiti u novi brod toliko novaca. Ne isplati se nikako jer gradnja bi došla 300 ljada eura, a polovni, ka sad moj, je oko sto ijada eura. Na ovu cijenu ribe i goriva ne moreš to pokriti. Ako se zareda loše vrime zakasniš jednu ratu, dođe ti druga i ne moreš to više plaćati i dođe ti kraj, ako nemaš neko drugo zaleđe. A ako pak imaš drugo zaleđe, na primjer restoran, nećeš se time ni baviti. Mislim da kako je krenilo novih brodova i novih ribara neće biti. U Murteru je problem što mladi imaju svi svoj biznis i nitko neće u ribare. U Murteru i na Kornatima ima 30 restorana. Drugi imaju radione, marine, turističke brodove ili štogod drugo i imaju svoj posa. Kako misto nije veliko svak je svoj gazda.

Piše: Andrea Zovko